STANKO HERCEG

 

1987.

Kao dvadesettrogodišnjem studentu ADU zadan mi je, činilo mi se tada, beskrajno kompliciran zadatak fotografiranja ”nekog poznatog”. Danima sjedeći pred Akademijom te razmišljajući kako da definiram tog ”nekog poznatog” svakodnevno sam viđao jednog dojmljivog gospodina kako prepoznatljivim hodom žuri od Hebrangove ka Klaićevoj ulici.

”Ovakva faca mora bit poznata”, prostrujalo mi je glavom i po pristupanju mu s mladenačkom isprikom uz benevolentan sam osmijeh dobio i privolu da ga portretiram u atelijeru.

”Budete li zadovoljni uratkom, molim Vas, ostavite mi koju fotografiju na porti Arhitektonskog fakulteta”.

Puno godina kasnije jedna od tih fotografija uokvirena se našla i na zidu među portretima svih dekana istog fakulteta, pri kom sam na Studiju dizajna i sam 1992. godine postao predavačem. O primanju na to radno mjesto obavijestio me upravo “netko poznat”. Nino.

 

2010.

Nastaje serija Ninovih portreta u bijelom s kojom se danas družimo.

 

TOMISLAV KLIČKO

 

1995.

Po jednoj od odigranih kasnovečernjih partija skvoša žalio sam se prijatelju-suigraču kako sam nezadovoljan razvojem arhitektonskog projekta poslovne zgrade Filiptrade-a koju sam planirao izgradit u Križnoj ulici. Po mojim jadikovkama prijatelj me odlučio isti tren povesti jednoj arhitektonskoj “faci”.

”Kome me možeš odvest gotovo u ponoć radnog dana? Jesi poludio?”

No itekako me poveo i prvo se ugodno druženje s profesorom Nikolom Filipovićem oduljilo i znatno po ponoći. Poznanstvo je rezultiralo izgradnjom poslovne zgrade, putovanjem na Kubu i razvojem prijateljstva zahvaljujući kojem sam naučio štošta o arhitekturi, cigarama, jazzu i o životu općenito. Među ostalim i jednom od zlatnih pravila:

”Zbroj godina muškarca i žene u kombinaciji ne smije preći stotku.”

 

2015.

U Laubi je promovirana monografija ”Nikola Filipović. Majstor Arhitekture”

 

ZRINKA PALADINO

 

1997.

Profesor Nikola Filipović bio mi je predsjednikom Diplomske komisije na Arhitektonskom fakultetu, a deset godina kasnije projektirao je i obiteljsku kuću Paladino pod zagrebačkim Cmrokom. Po ugodnom udruženom radu na tom projektu rođena je i moja želja da o njemu napišem knjigu.

”Knjiga? Lepo, no pod uvjetom da mi govoriš ‘ti’, jer, znaš, nemreš mi kopat po životu i intimi i Vi-kat me”, na što je po mom neugodnom vrpoljenju pridodao i:

”Znaš kaj, Zrinka, razliku u godinama među nama i nije tolka da si nemremo bit na ‘ti’. Uostalom, mi stari smo tu gde jesmo, nemremo postat baš puno stariji, ali vi mladi svakim danom sve više i više starite. I zapravo nas polako, ali sigurno, lovite. Jednom bumo ti i ja tu negde. Zato ”ti” ili nema knjige!”

 

2015.

U Laubi je promovirana monografija ”Nikola Filipović. Majstor Arhitekture”.

Doznavši visinu mog autorskog honorara za taj žestoki dvogodišnji radni angažman poveo me – ”na jedino mesto gde nabrzaka pošteno možeš zaradit ozbiljne novce” – u kockarnicu u Staroj Vlaškoj. Tim jednim i jedinim odlaskom zaradili smo dovoljno i za par budućih ručkova i druženja, jer:

”Prvi odlazak žene u kockarnicu uvek završi sretno.”